Tema koja se proteklog meseca tako silovito nametnula kolektivnoj pažnji, vezana za krivičnu prijavu predsednika Upravnog odbora Radiotelevizije Srbije Branislava Klanščeka protiv generalnog direktora te medijske kuće Dragana Bujoševića i glavne i odgovorne urednice Zabavnog programa iste kuće Olivere Kovačević, i sav prateći višedecenijski bagaž prljavog veša koji ta priča nosi sa sobom kao talog mulja koji ide uz prolećne poplave, ilustrativna je za stanje u kome se, ovog istorijskog trenutka, nalazi čitavo ovo društvo.

Aktere ove priče čine dakle: 1) menadžment najvažnije medijske kuće u zemlji, 2) njihovi zaposleni, 3) tri reprezentativna sindikata kuće, 4) privatne tj. izvršne produkcijske kuće, 5) javnost Srbije tj. gledaoci i potencijalni gledaoci programa Javnog servisa, i… 6) svemoćna senka samozvanog vladara koji već deset godina, prekoračivši sva svoja ovlašćenja, pokušava da vlada svim i svačim u zemlji pri čemu je vidljivo da su mu prioriteti vladavine: tokovi novca u zemlji, i mediji. Pa potom fudbal i sve ostalo.

Potčinjavanje RTS-a, započeto je ’90-ih pod Vučelićem i Milanovićem koji su od RTS-a napravili tabloidnu mašineriju za uništavanje opozicije i veličanje Vožda Miloševića, a nastavljeno 2004. dolaskom Aleksandra Tijanića koji na RTS uvodi svoju autoritarnu upravljačku tehnologiju, zarad veličanja kulta svoje ličnosti i debljanja svog džepa. Tijanić je, između ostalog, od tadašnjeg Upravnog odbora kog je pretvorio u svoje pudlice iako je predsednik bio jedan akademik (Nikša Stipčević) obezbedio sumu od 10 odsto (sic!) čitavog budžeta RTS-a za diskreciono raspolaganje radi podele varijabila svojim „zvezdama“ koje je doveo na RTS kao buljuk devojčica koje se kotrljaju za rok idolom po njegovim koncertima.

Nasledivši, dakle, i tehnologiju i budžet za varijabile i navedeni buljuk „zvezda“ koje su se u međuvremenu malo osule po drugim televizijama, današnji menadžment kome na čelu stoji Dragan Bujošević samo je malo zaokrenuo prethodnikove preferencije: priznao je vrhovnu vlast u međuvremenu stasalog novog Vođe koji je zauzvrat, za gušenje bilo kakvog glasa koji bi osporavao njegovu vlast, omogućio tokove novca putem zamršene klijentelističke mreže privatnih produkcija koje su se u međuvremenu druge decenije 21. veka razmnožile kao virus.

Predsednik nema ništa protiv

Stvar je, naime, bila rešena onog dana kada je, te 2015. godine, na finalnu sesiju Upravnog odbora, gde će se glasati za poslednje preostale kandidate, ušao član/ica UO za koga/koju se znalo da pripada užem predsednikovom medijskom okruženju. Taj član/ica pomenutog UO, kome je predsedavao Zoran Popović, profesor FDU, s vrata je, pri ulasku, promrmljao/la kao za sebe ali dobro pazeći da to mrmljanje čuju svi: „Predsednik nema ništa protiv da direktor bude Dragan Bujošević“.

Predistorija ovog teatralnog momenta je sledeća: od poslednje četvorice kandidata koji su se javili na konkurs nijedan nije ostavio upečatljiv utisak na članove UO. Pa je tako Upravni odbor, saslušavši kandidate, uključujući i Bujoševića, odlučio da – ne izabere nikoga. Dogovor je bio da na sledećoj sednici, kada će se formalno glasati za izbor direktora, niko od članova UO naprosto ne podigne ruku ni za jednog kandidata, i da se taj neugodan posao izbora generalnog direktora ostavi dolazećem Upravnom odboru jer je pomenutom odboru uskoro isticao mandat.

I kad je osvanuo taj sudbonosni dan, i pomenuti član/ica ušetao/la u prostoriju Upravnog odbora u Takovskoj sa navedenom uzgrednom napomenom o predsednikovim preferencijalima na koju su svi ostali nemi iako su je sasvim dobro čuli, i kad je, pri glasanju, predsednik UO izgovorio ime Dragana Bujoševića u vazduh se podiglo – šest ruku. Kocka je bila (iz)bačena i natrag se nije mogla vratiti. Tako smo dobili sadašnju medijsku sliku Srbije.

(O ovom događaju postoje dve verzije koje ga opisuju. Zato su ovde imena izostavljena. Ali, obe verzije podrazumevaju ključnu rečenicu, način njenog izgovaranja, kao i konačni učinak na ostale članove Upravnog odbora od kojih je većina naglo zaboravila prethodni dogovor o nedizanju ruke za bilo kog kandidata).

Nema, dakle, ni traga sumnje da medijskom slikom Srbije gazduje i kadrovira predsednik države do mere koja se može porediti sa latinoameričkim modelima vladavine vojnih hunti (videti: Čile pod Pinočeom, itd). U takvoj je podeli uloga izabran potom, od strane Regulatornog tela za medije (REM) na čijem je čelu tada bio vladika Porfirije Perić, danas patrijarh srpski, novi Upravni odbor na čelu sa sociologom i političkim komentatorom Vladimirom Vuletićem, i u takvoj je podeli uloga, sa Oliverom Zekić kao predsednicom Saveta REM-a, izabran i sadašnji UO na čelu sa tv producentom i autorom lakih nota, aktuelnim kandidatom za odlazak na Pesmu Evrovizije, Branislavom Klanščekom.

Svi ti „izbori“ su, ergo, šarada koju aktuelna vladajuća garnitura priređuje građanima u svim aspektima svoje vlasti, od nameštenih i nepostojećih tendera, ugovora sa stranim partnerima koji su tajni a morali bi biti javni, od prodaje zemlje Rio Tintu i građevinskim investitorima koje će pregraditi Dunav da bi izgradili novo novosadsko naselje do – izbora vodećih ljudi medijskog javnog servisa Srbije, Fudbalskog saveza Srbije… itd.

Svakidašnja jadikovka

Predsednik tog i takvog UO RTS, Branislav Klanšček, „upravljajući“ već više od godinu dana RTS-om, a čineći, to smo videli, istovetan tim sa generalnim direktorom i njegovim ljudima, sada tek istrčava u javnost sa krivičnim prijavama protiv rukovodstva koje, navodno, mešetari javnim parama. (Valja primetiti da o svemu ovome, uključujući „saznanja“ o mešetarenju kao i samu krivičnu prijavu, izjave daje i krivične prijave ulaže samo predsednik; Upravnog odbora odnosno njegovih ostalih osam članova nema na vidiku, mada je jedan od njih nedavno izjavio da ako predsednik Odbora misli tako da bi onda trebalo da ih pozove da kao odbor glasaju za nešto pa da proveri ima li podršku. Biće da taj član, Muharem Bazdulj, smatra da predsednik takvu podršku ne bi dobio).

I tako dolazimo do  radničke svakidašnje jadikovke Radiotelevizije Srbije. U pismu koje su, naime, pre mesec i po dana napisali predsednici sindikata Nezavisnost RTS i Samostalnog sindikata iste kuće, i poslali na adrese predsednika države, predsednice vlade, generalnog direktora RTS-a  i predsednika UO RTS traženo je da se, u skladu sa najavama povećanja plata u javnom sektoru, nađe mesto i za povećanje plata za zaposlene na RTS-u, među kojima njih oko 90 odsto imaju skromne plate, daleko ispod proseka RTS-a koji se, zahvaljujući astronomskim platama menadžmenta i kaste povlašćenih rukovodilaca srednjeg ranga koji dele varijabile „svojim“ ljudima, drži na nekih 90.000 dinara. (U međuvremenu je, inače, diskreciona suma za varijabile sa Tijanićevih 10 odsto smanjena na 2,5 odsto ali i tako smanjena dobro dođe za favorizovanje nekih, jednih te istih, a ponižavanje drugih. Jedan od stalno zaposlenih koji je, uz ostale kolege sa RTS-a, angažovan na snimanju kviza „Potera“ koji se snima u RTS-ovom studiju sa RTS-ovim ljudima a u produkciji „Adrenalina“ (sic!)  reče pre neki dan sa setnim osmehom da je uradio tolike emisije, a da nikad nije dobio ni dinar varijabile. S druge strane, voditelj (Jovan Memedović) za vođenje tog kviza, pored redovne plate RTS-a za koju se ne zna šta konkretno radi, dobija od „Adrenalina“ honorar dok RTS za takvu produkciju izdvaja, za račun „Adrenalina“, po pisanju Pištaljke, 700 hiljada evra u 2023. godini).

Sa svih adresa na koje je gorepomenutim pismom sindikata upućen vapaj za povećanjem plata odjeknuo je – muk. Potpuno ignorisanje radničkog zahteva bio je sada već vidljiv znak da vladajuća elita koja odlučuje o svemu smatra javni medijski servis za kuću koju treba tretirati kao da je kućna posluga na meksičkoj hacijendi, a celu kuću kao neposlušno dete sa kojim se ima postupati strogo, držeći ga konstantno u strahu od kazne. (Setimo se samo predsednikovih nastupa na RTS-u, kada je upadao u reč voditeljkama koje su htele da ga pitaju neko nepristojno pitanje, i svih njegovih izjava kojima je omalovažavao radnike i urednike Javnog servisa, do čak infantilne izjave u kojoj je, sa teritorije strane zemlje, iz Turske, poručio kako je on „svojima u Stranci“ rekao „Neka, dajte im RTS (misli se na opoziciju kojoj bi predsednik „dao“ RTS), „ionako oni odavno podsećaju na N1“ ?!?

Damage control

Suština ovakvog predsedničkog ponašanja nalazi se u jednostavnoj činjenici da se, oslonjena na nezasite finansijere Stranke koji kao gladni vuci zavijaju pred vratima stranke tražeći svoj deo kolača, konstrukcija takve vlasti počinje jako da klima. To se klimanje, koje veoma antistabilokratski deluje, mora zaustaviti pojačanom podrškom predsedniku na svim poljima, a državna televizija je, kao što je poznato, veoma moćno polje za izražavanje svakakvih podrški.

Dakle, predsednik i njegovi marketinški stratezi krenuli su u reklo bi se finalni damage control u kojem je kao prvo žrtveno jagnje viđen – direktor RTS-a i njegov najuži tim glavnih urednika, na čelu sa glavnom urednicom Zabavnog programa. Kao kolateralna šteta tu spadaju i Jovan Memedović i voditeljka drugog kviza Kristina Radenković, samo zato što su najisturenija i najvidljivija lica jedne Televizije koja odavno više nema prepoznatljivo lice jer je lice ustuknulo duboko u telo.

Predsednik, čija reč ima težinu zakona pred njegovim podređenima, i koji, videli smo to, oktroiše i članove Saveta REM-a i članove UO RTS pa time i direktora, ocenio je da mu sada od RTS-a treba – jača podrška od ove „mlake“ podrške koja se očituje „samo“ u njegovom sveprisustvu na ekranu sa svim njegovim živopisnim (hiper)aktivnostima koje se, je li tako, moraju ispratiti, i u potpunom suštinskom prećutkivanju činjenice da u političkom kontekstu Srbije postoje ljudi, političari, obični građani… koji od predsednika misle – različito. Ne, to više nije dovoljno. I tako je došlo do sadašnje obesmišljavajuće situacije sa krivičnom prijavom predsednika UO protiv generalnog direktora i zabavne glavne urednice, koji treba da posluže disciplinovanju nedovoljno lojalnog rukovodstva televizije za koju predsednik misli da je njegova a ne naša.

U toj su akciji stradali najviše anonimni radnici Javnog servisa koji od očekivanog povećanja plate sada mogu da očekuju samo – direktorov lakat koji im je on već pokazao, što je dovelo do pisanja pomenutog pisma na relevantne adrese, pisma koje je do pre neki dan ostalo bez odgovora. A onda je i taj odgovor stigao. Sa adrese na koju pismo nije bilo ni upućeno.

Različiti smerovi priliva novca

Naime, pismom predstavnicima oba sindikata koja su predstavku napisala odgovorio je ministar informisanja i telekomunikacija, Mihailo Jovanović, kome je pismo prosleđeno od strane premijerke. U pismu on potpisnike apela za povećanje plata obaveštava, šturim jezikom, kako RTS, je li tako, u duhu Zakona, nije Javno preduzeće pa se, kao takav, za povećanje plata radnici tj. sindikati imaju obratiti svom menadžmentu koji je odgovoran za traženo povećanje.

Takva priča, ima, međutim, svoju drugu stranu. Kada je, naime, godine 2014. uvođen zakon o smanjenju penzija i plata u javnom sektoru za 10 odsto tada je i RTS automatski, kroz odluke menadžmenta na čelu sa v.d. direktorom Nikolom Mirkovim, bio primoran da se od novembra 2014. (dobrovoljno) odrekne pomenutog procenta iz budžeta RTS-a namenjenog platama u korist države. (Na pitanje sindikata Nezavisnost RTS zašto se Javnom servisu bez ikakvog osnova smanjuju plate, odgovor je, u nekom od manje formalnih trenutaka te drame, glasio: „Javili iz kabineta“). Godine 2017. sindikat Nezavisnost RTS, tačnije njegova 72 člana, među koje spada i potpisnik ovog teksta, tužili su Srbiju zbog tog umanjenja jer RTS nije javno preduzeće i iz budžeta je tada primao manje od 50 odsto prihoda što ga nikako nije moglo kvalifikovati za uvršćenje u kategoriju onih što moraju da smanje plate.

Sudovi su, u veoma kratkom roku, utvrdili da tužioci – nisu u pravu i da je umanjenje plata bilo pravno uredno izvedeno, da, dakle, javni medijski servis potpada pod kategoriju Javnih preduzeća.

Sada, ministar na zahtev sindikata odgovara kako se odredbe Zakona o sistemu plata u javnom sektoru ne odnose na javne medijske servise. Sladostrasno licemeran završetak ovog pisma je vrhunac umetničkog izraza birokratskog ministra koji inače nema pojma o medijima jer je navodno stručnjak za telekomunikacije: „U skladu sa napred navedenim, mišljenja smo da je odluka o povećanju plata u isključivoj nadležnosti rukovodstva javnog medijskog servisa, a u skladu sa finansijskim mogućnostima, i izražavamo nadu da će rukovodstvo pronaći načina da se situacija koju navodite reši na najbolji mogući način“.

Zaključak koji sledi iz ove priče je matematički i logički nedvosmislen: rezoni po kojima se u vrhu države odlučuje o raspodeli novca, pa sledstveno tome automatski donose i odluke sudova, u Srbiji zavise od smera u kom se predviđeni priliv novca ima ostvariti. Kada, naime, priliv novca treba da stigne u državnu kasu, onda RTS jeste javno preduzeće, pa i sudovi saginju glave pred takvim naredbama iz kabineta. Kada, pak, priliv novca treba da iz državne kase krene prema radnicima RTS-a, tada RTS nije javno preduzeće. Prosto i ubistveno efikasno: radićete ono što vam se kaže, klimaćete glavama u studiju pred raspomamljenim predsednikom, ćutaćete i slušati a pitanja postavljati nećete, a bićete plaćeni onoliko koliko mi kažemo direktoru da vam udeli.

Igranka koja je potom usledila po pitanju arčenja javnog novca iz RTS-ove kase, a po mehanizmu saradnje sa ponekad fantomskim izvršnim producentima, saradnje koja podrazumeva duplo plaćanje inače već plaćenih ljudi, nužna je posledica tektonskih poremećaja koji uostalom uvek na vidljivu površinu izbacuju ono što najlakše pliva.

Žrtvena jagnjad za otpuštanje

U tom je kontekstu otvaranje pitanja namnoženih privatnih produkcija bilo logično, s obzirom da radnici RTS-a sve to odavno uočavaju, a sindikati (kako koji) redovno takva pitanja postavljaju ali na njih nikada ne dobijaju odgovor. Ljudske sudbine su u tom kovitlacu merkantilnih strasti bivale na RTS-u prilično slikovite: na jednoj strani su donosioci odluka o višemilionskim sumama za realizaciju serija koje će „realizovati“ firma sa jednim zaposlenim, ili sa petoro njih, a na drugoj strani su obični radnici koji moraju da trpe. Bogati i siromašni, rečeno rečnikom tv sapunica.

Jedan primer biće dovoljno slikovit: godine 2018. sa RTS-a je, na izričit zahtev glavne urednice koja je sada suočena sa krivičnom prijavom, otpuštena muzička urednica čiji je greh bio to što je, sa legitimnom željom da kao slobodno ljudsko biće zaradi za sebe i svoju porodicu dodatni prihod, honorarno sarađivala sa jednom od televizija iz našeg širokog spektra televizija. Posao se sastojao iz dovođenja folk pevača na tu televiziju u njihove studije na žive nastupe. Dakle, trebalo je da folkeri iz jednog studija pređu u drugi. Viđeno, zar ne? Pogotovo u novogodišnjim programima naših televizija skrojenih uvek po istom kalupu gomile oznojenih pevača, sve odreda istih, ponekad u istim haljinama, koji đuskaju u zadimljenom studiju.

To je bio greh koji se na RTS-u muzičkoj urednici nije mogao oprostiti; u otkazu je čak, kao nekakav krunski dokaz, navedeno kako je urednica za dogovore sa pevačima koristila – službeni mobilni telefon RTS-a! Muzička urednica potom nije bila lenja, tužila je RTS i nakon 4 godine suđenja, nedavno, pravosnažnom odlukom suda vraćena na svoj stari posao u Takovskoj.

Direktorov manir

Ako se već bavimo RTS-om i njegovim menadžmentom, nije zgoreg opisati u nekoliko crta manir u ponašanju i argumentovanju svojih stavova koji emanira prvi čovek Javnog servisa. Kada je, recimo,  juna 2017. sindikat Nezavisnost RTS zakazao štrajk upozorenja zbog neutemeljenog oduzimanja 10 odsto od plate, uradio je to krajnje pažljivo: sam proces zakazivanja i odluku o tome pisali su advokati iz centrale Nezavisnosti, pošto Zakon o štrajku precizno popisuje šta sve Odluka o štrajku mora da sadrži.

I kad je ta odluka objavljena i time najavljen štrajk upozorenja u trajanju od jednog sata, na oglasnoj tabli oglasio se generalni direktor Bujošević, odgovorom koji je sadržavao otvorene pretnje organizatorima štrajka, podsećanje da se za takvo ponašanje može dobiti otkaz (!), i na kraju, kao finalnu „poentu“, tvrdnju kako je, uostalom, Odluka o štrajku doneta „suprotno članu 6 Zakona o štrajku“ pa da je, kao takva, nevažeća.

Rukovodstvo sindikata zavirilo je tada u Zakon i njegov čl. 6; pod tim članom u pomenutom Zakonu nalaze se, nažalost po generalnog direktora, odredbe koje uopšte ne govore o tome šta Odluka o štrajku mora da ima već o nečem sasvim drugom. (Taj detinjasti voluntarizam primećuje se kod Bujoševića i u tekućoj sapunici sa privatnim produkcijama i dvaput plaćenim voditeljima: kada obrazlaže zašto se privatnim produkcijama mora poveriti izrada serija, jedini argument mu je da su privatne produkcije „jeftinije od RTS-a“. Bez daljeg obrazlaganja: jeftinije su. Kako i zašto: Zato što ja tako kažem, poručuje implicitno direktor, bez navođenja ijedne cifre u prilog tome. U isto vreme, u jednoj od izjava kojima pravda odluke svog menadžmenta, on saopštava kako je od direktorke produkcije RTS-a (Biljana Carević) tražio predkalkulaciju za neki od predviđenih projekata i kako direktorka navodno dve godine nije umela to da izračuna jer valjda ne ume da računa ili tako nešto. Što nas dovodi do beketovskog apsurda: mi na RTS-u ne umemo da izračunamo troškove serije, ali znamo da je privatna produkcija jeftinija od naše!)

U daljem razvoju situacije sa štrajkom upozorenja zakazanim te 2017. usledilo je porazno saznanje da je po pomenutom Zakonu o štrajku, RTS-ovim radnicima implicitno – zabranjeno da štrajkuju. Jer, Odluka o štrajku je, po slovu zakona, poslata tada i menadžmentu ali i Agenciji za mirno rešavanje sporova Republike Srbije. Miritelj te agencije, prof. Živko Kulić, odmah je tada kontaktirao rukovodstvo RTS-a i sindikata Nezavisnost RTS i najavio svoj dolazak. Jer, štrajk u preduzeću koje obavlja „delatnost od javnog interesa“ a RTS je takvo preduzeće, podrazumeva obavezan pokušaj mirenja.

Kada se navedeni miritelj pojavio i kada smo se okupili u prostorijama Upravnog odbora na 4. spratu Takovske 10, miritelj je prvo konstatovao da sindikat sada mora da – otkaže štrajk. („Zamrzavanje“ ne postoji kao pravna kategorija, štrajk se mora otkazati jer, naime, ne možemo da pregovaramo o mirenju sa pretnjom zakazanog štrajka). I tu sada sledi kvaka 22: u slučaju neuspešnog mirenja, štrajk mora da bude ponovo zakazan, sa ponovo donetom Odlukom na način ustanovljen Zakonom, i… cela igranka se ponavlja: pojavljuje se miritelj, štrajk se otkazuje, kreće mirenje… i tako u nedogled.

Tada, početkom leta 2017, sindikat Nezavisnost je otkazao štrajk, mirili smo se danima sa poslodavcem toliko da smo se svi umorili od tog mirenja, došlo je leto i sezona godišnjih odmora, na kraju je miritelj Kulić dao mišljenje (to su njegove ingerencije: davanje mišljenja) da je sindikat Nezavisnost RTS u pravu, i, znate već kraj priče: na tome se sve završilo. Uz dodatak kako miritelja Kulića naprasno nisu izabrali u drugi mandat u Agenciji! (Kasnije, Kulić je, na pritiske profesionalne javnosti, vraćen u Agenciju za mirno rešavanje sporova gde je i danas).

Nadohrana posrnulog Telekoma

Dok se, dakle, prepotentni menadžment igra ljudskim sudbinama hraneći svoju sujetu i častoljublje i trenirajući strogoću, otpuštajući one koji sastavljaju kraj s krajem zato što su radili negde drugde ne oštećujući time ničim svoju kuću, dotle se kroz ugovore sprovodi veliko obrtanje novca na relacijama privatnih i javnih firmi koje je, sa sve ciframa iz predviđenog budžeta RTS-a za 2023. godinu, nedavno objavio portal „Pištaljka“, koji je na RTS-u podigao prašinu i doveo policiju u odaje javnog servisa.

Zanimljiv je, od svega zanimljivog, i paradigmatičan, detalj kako se na aferu oglasila jedna od prozvanih producentskih kuća, „Firefly Productions“ iz Beograda. Ta je kuća producirala, a RTS prikazao na svom Prvom kanalu, između ostalog sledeće serije: „Tajkun“, „Klan“, „Porodica“, „Kalkanski krugovi“. Za ovu godinu, prema pisanju Pištaljke, u budžetu RTS-a za „Firefly productions“ predviđena je stavka od milion i po evra za proizvodnju serije „Pupin“ (ne navodi se koliko je tu planiranih epizoda; reklo bi se ne više od desetak u ovoj godini).

Osnivačica te glamurozne produkcije je, vrlo zanimljivo: Ivana Miković, televizijski kadar kog je na RTS, za svoju zamenicu, 2015. godine doveo Dragan Bujošević, sa njenog tadašnjeg direktorskog zaposlenja na TV B92. Tri godine kasnije, Mikovićka nestaje (bukvalno tako, u petak popodne dovikuje saradnicima da nje na RTS-u više nema, da od ponedeljka odlazi), što zaista i čini da bi se odmah potom pojavila kao osnivačica producentske kuće „Firefly Productions“ koja, videli smo to, postaje nezaobilazan partner Javnog servisa u proizvodnji milionski vrednih serija.

Reagujući, nekoliko dana kasnije, na pisanje „Pištaljke“, „Firefly productions“ izjavljuje kako: „Od svog osnivanja do današnjeg dana, Firefly nije bio angažovan od strane Radiotelevizije Srbije ni u jednom domenu, pa ni kao spoljna ili izvršna produkcija“. Samim tim, dodaju, iz RTS-a ka Firefly Productions „nikad nije bilo ikakvog plaćanja“.

Jadac leži u sledećem: sve pomenute serije počele su svoj televizijski život na kanalu niske gledanosti pod imenom „Superstar TV“ čiji je vlasnik Telekom Srbija, da bi se, posle nekoliko emitovanih epizoda, počinjalo sa prikazivanjem na RTS-u. Radi se – kad govorimo o Telekomu – o državnoj firmi koja je svojevremeno otkupila od kablovskog distributera „Kopernikus“, bliskog vlasti, njegov kablovski posao za neverovatnih 180 miliona evra, da bi se potom vlasnik Kopernikusa Srđan Milivojević, nedelju dana kasnije (sic!), sa Telekomovim parama u džepu, pojavio kao kupac televizije B92 i Prva, sve da se tih televizija slučajno ne bi „dočepao“ neko ko će na njihove ekrane sa nacionalnom frekvencijom pripustiti neki disonantni glas.

Zbog pomenutih detinjastih mahinacija i finansijskog inženjeringa sa kupovinama i preprodajama kablova i televizija, sa očiglednom namerom da se pod kontrolu države stave dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, Telekom je osiromašio preko svake granice. Nekada moćno preduzeće danas je u dugovima i najverovatnije kandidat za proglašenje stačaja čime će se zaokružiti set uslova da na scenu stupi neki režimski tajkun koji će Telekom dobiti za sitniš.

Taj i takav Telekom sada se pojavljuje kao prvi emiter skupih serija u produkciji „Firefly Productions“-a, a na ekranu pomenute „Superstar TV“. Samo to može biti podloga ovakvog nadobudnog saopštenja o „nikada izvedenom plaćanju RTS-a“. Tako se novac svih nas preliva iz šupljeg u prazno, pokrivajući rupe na jednom mestu dok se rupe otvaraju na drugom kraju. Taj biznis plan predviđa, svakako, da se policijsko-tužilačka istraga RTS-a naravno izjalovi, da je zatrpaju druge afere, i da… vuk pojede magarca. Svi predsednikovi vukovi će dakle biti siti, a i ovce će biti na broju (spremne da izađu na naredne izbore). Samo su u toj kombinaciji nastradali magarci. Magarcima će se u ovoj priči ispostaviti, između ostalih magaraca, radnici RTS-a, večito nezadovoljni odnosom poslodavca i večito nespremni da se usprave i zaprete štrajkom.

Plastični klozeti pod studijskim svetlima

No, i ova priča, kojom završavamo ovaj tužni serijal, ima svoje naličje: radnici RTS-a, naime, su već godinama nosioci ideje kako „sindikati ništa ne rade“ te se iz redova sindikata u sve većem broju iščlanjuju. Rutinska je situacija kada zaposleni svih profila u RTS-u navode kako im je članarina postala prevelika (1% zarade, uobičajeno u svim sindikatima) a i, usput, sindikati ništa ne rade… zaboravljajući kako je ta članarina porasla zato što je, posle završenih mučnih pregovora sindikata sa menadžmentom – porasla plata na RTS-u!

Radnici RTS-a morali bi, dakle, da u jednom trenutku postanu svesni svoje društvene uloge, one koja je malo šira od interesa njihovog džepa. Dok god, naime, interes džepa bude nalagao kakav će biti osećaj zadovoljstva u radničkom biću, dotle će naš javni servis tonuti u kaljugu moralne, organizacione i finansijske propasti. Ne možete biti besni na direktora zbog svega i svačega (programa, uređivačke politike, malih plata, uslova za rad…) a postati mirni i krotki – čim direktor poveća platu! I odmah se iščlaniti iz sindikata jer vam sad sindikat  ne treba a usto mu je i prevelika članarina. To je, pored toga što je glupo, i nemoralno. Takođe je i neodgovorno, prema čitavom društvu koje od svog Javnog servisa, kog čine valjda njegovi ljudi a ne zidovi i kamere, očekuje da ostane vlasništvo svih nas i da nas informiše u skladu sa novinarskom etikom i zdravim razumom.

U protivnom, krah Javnog servisa na RTS-u (kažem na RTS-u jer javni servis je očigledno, u glavama onih koji sada odlučuju o tome, moguć i u nekoj privatnoj televiziji, nije važno u kojoj nijansi ružičaste boje), biće krah svih naših verovanja u mogućnost boljeg života u ovoj zemlji.

U ovom trenutku, naime, u prostorijama RTS-a na Košutnjaku, gde su najlepši studiji, traju pripreme za snimanje izbora za našu pesmu koja će ići na Eurosong. U isto vreme su pred zgradom raspoređeni plastični kontejneri firme Toi Toi ispunjeni fekalnim kiselinama pošto u čitavoj zgradi – ne rade mokri čvorovi. Kad završe snimanje, pevači, muzičari, dirigenti će se razići, svakako sa mučninom u stomaku. Radnici RTS-a kojima su sindikati krivi za sve, i koji nikada nisu raspoloženi za štrajk, međutim, neće imati gde da odu; ostaće zauvek tu, kao pomoćni radnici zaduženi za pražnjenje higijenskih postrojenja, nužnih stajališta na našem ubrzanom putu u ružičastu budućnost.

Piše: Bojan Bosiljčić