Šta to plaćaš TV pretplatom i šta je to što dobijaš

Piše: Bojan Bosiljčić

Kažeš: Zašto plaćam pretplatu kad već plaćam kablovsku? Kažeš: Zašto da plaćam pretplatu kad nikad ne gledam RTS? Kažeš… (Ma, da li stvarno, ali STVARNO, baš nikad ne gledaš RTS?) Kažeš: Neću da plaćam da mi non stop puštate istu seriju i da mi non stop puštate Onog Što Se Ne Skida Sa Ekrana.

E pa dobro, da vidimo: uzmi prvo račun za infostan, znaš ono sa plavim znakom na koverti. Pa vidi šta tamo između ostalog piše: dimničarske usluge. Imaš kaljevu peć? Ili naftaricu? Nemaš? Greješ se na radijator, koji na istom računu ima pozamašnu stavku, i to svih 12 meseci u godini, i u julu, i avgustu? Pa što onda plaćaš dimničare?!? Zato što tvoj komšija ispod tebe još uvek dovlači drvca iz podruma i noću dok napolju steže mraz sluša kako bukva pucketa u njegovoj peći. A taj dim što huji kroz dimnjak ide na gore, i prolazi i kroz tvoj deo stana (pa ti je taj zid topao, pipni rukom, uveri se). E, vidiš, bez dimničara koji čiste taj odžak, ti bi za godinu-dve polako počeo da osećaš vonj dima u stanu jer kad dim huji na gore kroz neočišćenu zidanu cev, onda on ide sve sporije i sporije… a onda neminovno kreće da se uvlači između cigala u stanove. Zato svi plaćamo dimničara.

Hajde da sad primenimo analogiju: platio si, kažeš – a ja ti verujem – kablovsku. Ko je to kablovska? To ti je, prijatelju, privatnik (Grk, Amerikanac, Kinez… ili Srbin, što da ne) koji je namlatio pare ko zna kako i ko zna gde, nakupovao opremu i razvlači te kablove po brdovitom Balkanu, distribuira ti hiljadu kanala od kojih 90 odsto ne možeš ni da pohvataš šta to prikazuju a kamoli da ih gledaš i umom ispratiš. To je dakle onaj kome plaćaš: kapitalista kome se oči okreću u ritmu registar kase. I kome su TV kanali potrošna roba, uniformne trake po kojima se u njegov džep sliva profit, pa mu onda plaćaš da bi ti svirao ali ono što on hoće – tebe se tu više ništa ne pita.

S druge strane imamo taj naš Javni servis, televiziju i Radio uz koje smo rasli i učili se slovima, lepom govoru, geografiji naše zemlje i svih ostalih zemalja globusa, pratili voljene klubove u njihovim utakmicama u vreme dok stadioni nisu goreli od plamena nego samo od naše navijačke strasti.

U naletu istorijskih promena koje su na licu sveta ostavile mnogo praznih mesta tamo gde su stajale vrednosti sigurnog i lepšeg života, i ta naša Radio-televizija morala je da se suoči sa nerazumnom multiplikacijom kanala, od kojih su svi, i doslovno svi, vođeni finansijskim interesom njihovog vlasnika. Nijedan od tih milijardu kanala širom sveta nije vođen tvojim interesom. A tvoj interes je da znaš šta se oko tebe dešava, i da ta istina ne bude prikrivena, zamagljena, izvitoperena ili prećutana zarad neke druge istine koja se tim imenom ni ne može zvati

Tvoj interes je takođe da ti se lica sa ekrana i iz radio aparata obraćaju najlepšom i najnegovanijom varijantom tvog jedinog jezika (jednog od najlepših jezika sveta, pročitaj recimo Crnjanskovo Stražilovo, pročitaj samo to i videćeš).

Tvoj interes je da ti najumnije glave objasne šta se to dešava u svetu, kakve to sile guraju ovu civilizaciju tamo gde je već guraju.

Tvoj interes je da vidiš i čuješ sve umne (pa i manje umne glave, šta da se lažemo) koje čine ovdašnji politički spektar koji ti odlučuje o životu nasušnom, da ih vidiš, i čuješ, sa što manje intervencija kozmetičke prirode, sa što manje voditeljevog znanja ili neznanja ili tendencije, pa da možeš, kad sa olovkom dođeš na biralište, bolje da zaokružiš, da se posle manje ujedaš za ruku koja je zaokruživala.

Tvoj interes je da nedeljom uveče sedneš pred televizor i sa merakom odgledaš novu domaću seriju koja slika tvoju i našu svakidašnjicu, doživljenu pa potom napisanu rukom budnog, i nezavisnog autora, kao što bejahu Novak Novak, Lola Đukić, Dragiša Krunić…

Ili seriju koja na umetnički dostojanstven način prikazuje dramu osnivanja tvoje države, sve te kraljeve, kraljice, svece i dvorjane, pa čak i njihove viljuške ako je baš nužno, a da te nije blam od onoga što čuješ i vidiš, a ako te jeste blam da to onda možeš glasno da kažeš i da te rukovodstvo tvog Javnog servisa dobro čuje a ne da ti tera inat i da te ubeđuje u to kako si ti samo jedan od 300 tviteraša koji unose zabunu u narod, iako i ti i rukovodstvo znate da ste blam podelili vas dva i po miliona.

Tvoj interes je i da, na kraju krajeva, gledaš i slušaš, i drhtiš, od plemenitog uzbuđenja dok tvoji sportisti negde, bilo gde, brane boje tvoje zemlje, kao reprezentacija ili u klubu koji voliš i za koga nerve daješ (život se ne daje za klub nikada).

E, sad, pošto smo definisali interes tvoj koji je ustvari naš, hajde da vidimo onu drugu stavku: šta je to što ćeš dobiti sa tih 150 dinara ili koliko god da bude tih dinara.

Dobićeš to da i u Dnevniku a i u predizbornoj kampanji možeš da čuješ izbalansirane vesti i stavove svih koji odlučuju o hlebu tvom nasušnom, i životu istom takvom. Dobićeš, dakle, osećanje kako Javni servis ne gura nikoga napred, kako nije servis jedne partije, nego tvoj servis: servis onog koji bira i koji pred izbor treba da ima neprignječen mozak. Šta je sloboda drugo nego baš to?

Dobićeš to da ti najbolji autori Javnog servisa predoče i drugačije mišljenje od dominantnog; u snazi individualnog mišljenja krije se velika moć, koja kad se proširi po narodu, donosi preporod.

Dobićeš to da tvoj Javni servis ima novca da snima serije pa da ne moraš beskrajno da gledaš olinjale serije koje su nekada bile dobre i koje nisu zaslužile toliko raubovanje.

Dobićeš to da možeš da gledaš i slušaš dokumentarni program sa svih meridijana, da vidiš, i osetiš, život u njegovim najjačim pulsacijama. Dobićeš, dakle, priliku da životu ovog sveta priđeš najbliže što je moguće iz fotelje. Za bliže moraćeš da ustaneš i kreneš svojim nogama u taj svet. Da proveriš ono što ti je tvoj Javni servis rekao.

Dobićeš to da se tvoj kulturološki vidokrug proširi, tako što ćeš imati uvid u sva mišljenja i pravce mišljenja i delanja koje određuje kulturni kod nacije, daleko, dakle, šire, i više, i dublje od jednosmernog tunela u kojem režimski umetnici tabaju stazu svog ovekovečenja u univerzumu koji su sami stvorili u svojoj glavi, ne mareći za tebe.

Dobićeš to da tvoja deca opet ujutru ustaju i trče pred televizor ili radio i pale svoju omiljenu dečju emisiju u kojoj saznaju, na najboljoj varijanti našeg lepog jezika, ono što će im odrediti pravac za dalji život.

Dobićeš, na kraju krajeva, to da možeš svakome, a pogotovo onima koji vladaju, da kažeš da je to tvoj Javni servis, jer si ga ti platio, pa stoga imaš puno pravo da odlučuješ o njegovom programu. Dobićeš, drugim rečima, to da Javni servis ni jednom jedinom parom koju bi primao od vlasti, ne zavisi od te vlasti, i da će vlast morati da brine šta o njoj kaže Javni servis, umesto obratno. Da će, dakle, jednog dana koji mora svanuti, jer takvi dani uvek jednom svanu, Onaj pred kojim sada novinari drhte, početi da drhti pred njima. Jer to, prijatelju, u isto vreme znači i da se ti više ne bojiš Njega. Nego da se On boji tebe.

Malo li je, prijatelju, za tih 150 dinarčića jedne radio/tv pretplate?

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *