LIČNI STAV

Šta čeka radnike posle 11. maja

Postrojavanje Ivice Dačića

Branislav Čanak

Gospođe radnice i gospodo radnici, srećan vam bio Prvi i ostali majevi. Naročito 11. Kako je krenulo, posle tog datuma, opet ćete biti drugarice i drugovi. Možda će među vama i dalje biti podmuklih izdajnika, kojima je Evropa pomutila um, ali, ako pravi Srbi pobede, ponovo će nas postrojavati pred kazanom i, pre nego što nam sipaju malo tople vode koju će zvati hrana u limeni tanjir, propitivaće nas, ne bi li otkrili da se među nas nije uvukao neki koji bi i da jede i da sanja o Evropi. Sreća da nam od raspadnute Jugoslavije nije zapalo nimalo mora, sa bar jednim ostrvcetom, narodnjački vremeplov bi se za ostalo pobrinuo.

Zaista, kada slušam neke naše političare, pomislim koliko su spremni da nas, zarad vlasti, okuju u najteže lance. Taj zločinački poduhvat prvi je započeo Slobodan Milošević, gurajući nam pod nos Knin, Bosnu, Kosovo, svaki put kada bismo pitali kada će nam biti bolje. Njegovi talentovani učenici razlikuju se jedino u tome što ne prave sami krizne situacije, već eksploatišu one koje im je veliki zamešatelj ostavio. No, u bezobrazluku kojim to serviraju građanima Srbije, kao da su prevazišli učitelja.

Neshvatljivo je, čak i kada je o Srbiji reč, da stranke koje su za deset godina gurnule Srbiju dvadeset godina unazad, danas lagodno, kao da se ništa nije desilo, učestvuju u političkom životu. Oni čak i pridikuju, prozivaju lopove, otvoreno govore da će nas ponovo vratiti nazad. Poznati kompozitor svetske radničke himne Internacionale Ivica Dačić, ljuti se pre neki dan što neki ljudi, na nekoj sindikalnoj konvenciji, među njima i predsednik države Tadić, stoje mirno, kako i prilikuje kada se intonira ova muzika. Kompozitor Dačić ne može da podnese činjenicu da smo stajali mirno, a da nismo njega pitali za dozvolu. On tako nije predvideo, pa, zato, ljutit, kaže skupu kome je inače nešto obećavao: Kada vi pobedite (valjda njegovi, tj. On), svi će oni stajati mirno pred vama. Znam, Dačiću, znam, postrojavali ste nas jednu dugu i mučnu deceniju, ali ima nas još koji ni tada nisu, niti će ikada, stati mirno pred vama.

Drugi, opet, oni ljupki i nevini, večiti saveznici SPS-a, SRS, otkrivaju jadnom narodu kako su posle 5. oktobra opljačkani u lopovskim privatizacijama. Znamo to i bez vas, drugovi radikali, ali ne znamo zašto se toga setite samo pred izbore, i, kako to da ste zaboravili ona prva dva talasa privatizacije, prema kojima je ova sadašnja pljačka, a ona je nesumnjiva, igra iz dečjeg vrtića. Radnici, bar oni koji su članovi Ujedinjenih granskih sindikata NEZAVISNOST oduvek ukazuju na ovo ubedljivo najveće zlo koje je zadesilo Srbiju u poslednjih pola veka. No, interesantno, vi nas čujete tek sada, zato što vam to sada treba, kao što vam je trebalo da nas ne čujete u deceniji kada ste, na ovaj ili onaj način, bili duboko u srcu režima. Sećate li se režimski pažljivo dirigovane hiperinflacije, koja je, kao dodatak privatizacionoj pljački društvenih dobara, opljačkala čak i privatne džepove građana? Sve ste nam uzeli, drugovi radikali, zajedno sa onim drugim nevinašcima, društvom ljubitelja revolucionarne muzike, SPS-om, i sada vičete: Drž’te lopova! Srbiji se više puta desio narod, uvek na svoju štetu i štetu Srbije, ali, jednog dana desiće se narod i onima koji ga skoro dve decenije vuku za nos. Biće to prvi pravi demokratski izbori u Srbiji, trenutak kada će svi polagati račune isključivo narodu, kako to, inače, ide sa demokratijom. Ovo do sada bio je metamorfozirani jednopartijski sistem, sa smenama koje nisu bile indukovane demokratskim procesima, već nečim što je jednom Nenad Čanak, u ničim izazvanom nastupu iskrenosti, objasnio: To ti je, brate, vrlo jednostavno, radi se o onome - a, sada, pusti malo mene.

Pored ovih koji zovu Srbiju da ide napred, a dvadeset godina je vuku nazad, zapaženi su njihove nove kalfe - narodnjaci, iliti, DSS-NS. Oni su otišli korak dalje od drugova radikala - oni su Srbija. Podrži Srbiju, poručuju oni nesrećnoj raji, a, sa slike te gleda Srbija - Vojislav Koštunica. On je, pokazalo se, i znatno veštiji u izmišljanju zavera protiv Srbije od svih radikala, čak i od radikala br. 1. Po starom dobrom izumu velikog meštra, Koštunica otkrije zaveru protiv Srbije, a onda se ponudi i da je odbrani. Svi koji tako ne misle, nisu tek neki drugi koji ne misle kao on, oni su izdajnici, prodane duše, strani plaćenici. Njima će se suditi, dobacuju drugovi radikali i drugovi ljubitelji revolucionarne muzike, bez traga sujete i ljubomore što se na kormilo srpskog sunovrata progurava novi kapetan. Važno je da Srbija propadne, posle ćemo da vidimo ko je kakvo ordenje zaslužio, ko će ga davati, a ko kačiti na junačka prsa.

Poigravanje sa kombinacijom Kosovo - Evropa je bezdušna igra i sa Kosovom i sa Evropom, a, naročito, sa Srbijom bez Kosova. Bezdušna je jer se zasniva na podloj konstrukciji o navodnoj brizi za Kosovo i jer u potpunosti odbacuje notornu činjenicu da je Srbija odavno, biće za dva meseca tačno devet godina, pustila Kosovo niz vodu. Potpisom u šatoru u Kumanovu 3. juna 1999. godine, i ratifikacijom tog potpisa u srpskoj skupštini dva dana kasnije, Srbija je kapitulirala i pustila da na delu njene teritorije vlast bezuslovno vrši 45.000 stranih vojnika. Za ratifikaciju kapitulacije svoj glas tada nisu dali drugovi radikali. Zašto to danas prećutkuju, prilično je važno pitanje. Samo na toj činjenici mogli bi da iz igre izbace mnoge od novih saveznika, koji im, u stvari, i nisu preko potrebni, a tada bi postali i nebitni. No, ta pozicija proverenog patriote, sa neoborivom potvrdom o tome na osnovu zapisnika o glasanju iz juna 1999, stavila bi ih u položaj da, dosledno činu odbijanja kapitulacije, zauzmu stav koji uvek zauzimaju oni koji su protiv kapitulacije - pušku na rame, pa na Kosovo. Ali, drugovi radikali znaju da se naše puške više niko ne plaši, i, drugo, sa čime bi pred narod ako raskrinkaju istinu o Kosovu.

Nema sumnje da se u ovaj uzavreli kazan mešavine vodvilja sa pucanjem (bar iza scene), lako može ubaciti bilo šta, ali je najslađe ubaciti Evropu. Evropa je mnogo opasna stvar za sve nazadnjačke, pardon, narodnjačke, snage. Ako prevagne Evropa, odnosno, evropska Srbija, narodnjaci i bez izbora odlaze u istoriju. Na drugom kraju klackalice, kod Tadićevih Evropejaca, stvar je ista, samo obrnuta. Ako ne prevagne Evropa, odnosno, izgubi evropska Srbija, oni odlaze u istoriju. No, ruku na srce, i na evropskoj strani klackalice Evropa će, mislim na Srbiju koja je u Evropi, imati posla da neke dovede u red ili da ih zamoli da odu na duži, mnogo duži odmor. Ali, i to je deo urazumljivanja Srbije da mora konačno da otkači sva sidra kako bi otplovila u neku novu luku. U ovom trenutku ljudske civilizacije jedina racionalna luka je Evropa. Ploviti na istok nije loše, ali tamo ne postoji vez na kome bi se zadržala Srbija. I to je jedna od zabluda koju po narodu šire nazadnjaci, pardon, narodnjaci. Kao, Srbija je toliko moćna i uticajna da će ona određivati Rusiji prioritete njene spoljne politike. Onaj ko iole prepoznaje savremene strateške procese koji se kreiraju u Kremlju, neće u njima nigde naći Srbiju, sem kada je reč o izričitim nacionalnim interesima Rusije, prevashodno ekonomskim interesima, i to ne znači da Rusija ne voli Srbiju, jednostavno, treba joj konačno dozvoliti da bar malo više voli sebe. Da ne govorim što u tim poslovima nema mesta za ljubav, ali, to je druga dimenzija zablude.

No, ono što zabrinjava u tzv. Evropejskom taboru je svakako to što se, kao nekada u DEPOS-u, u ZAJEDNO i u DOS-u previše tolerišu razlike koje mogu da zbune, razvodne i na kraju razbiju i ovaj tabor baš kao što su razbile prethodna tri. U jednom intervjuu, Evropejac Vuk Drašković kaže doslovce: Ako DSS-NS ne dobije dovoljno glasova (očito se misli na predstojeće izbore) da sa SRS naprave vladu, onda će se oni vratiti starom jatu i razgovori s njima će onda biti i mogući i potrebni. Znači, ako im kola krenu nizbrdo, treba ih spasiti. Spasiti od čega, ako Boga znaš Vuče Draškoviću. Onda ćemo s njima zagrljeni u Evropu, šta li? Ponovo onaj opori utisak da na srpskoj političkoj sceni svako svakome može da bude i majka i maćeha. Zavisi od toga kako zatreba. Zatreba kome? Narodu? Čisto sumnjam. Da je tako, mnogih odavno ne bi bilo na sceni, a ne, da ovako, ruku pod ruku, idu i pobednik i poraženi, i onaj koji je za Evropu i onaj koji je protiv, i onaj koji je za Kosovo i onaj koji nije baš sasvim. Onda postaje i nebitno ko nas je opljačkao u nekoj od privatizacija, jer, sutra možemo da ga vidimo kako se grli i ljubi sa našim zaštitinicima od lopovluka, a već prekosutra sa nekom drugom putujućom družinom. Pusti sada malo mene, a ja ću sutra da pustim malo tebe, potpuno tačno reče drug Nenad Čanak.

Dakle, drugarice radnice i drugovi radnici, iduće nedelje postrojte dobro mozak, da vas ne bi posle izbora postrojavali. Srećom, nema mnogo toga na biranje, ili ćemo da otplovimo, ili da istrunemo u ovoj odavno napuštenoj luci. Jednostavno, zar ne? Problem je u tome što Srbi ne vole jednostavne stvari. Bojim se da opet nešto ne iskomplikujemo, sami sebi napakostimo, nasprdamo se sa mogućnošću da nam bude bolje.

Autor je predsednik UGS Nezavisnost